Napitak za zaboravljanje i ključ za ptice

Kraj leta 2018.

Deo prvi

Dugo i pažljivo pripreman napitak za zaboravljanje, iz mraka spravaonice, donet je u drugu prostoriju u kojoj su spavale ptice.
Prošlo je tačno deset godina, pet meseci i nekoliko sati od početka njegove pripreme.
Bez dileme, trebalo je da to bude napitak  bez premca, da dobije najveću ocenu od Belog, zeca, kritičara najvišeg ranga, vlasnika zalagaonice izuma i vrsnog poznavaoca magijskih obreda, čini i napitaka.
I u ovoj priči, Beli, zec je kasnio na teren, dok je uzbuđenje i strah od neizvesnosti preovladavao prostorijom i pretio da ugrozi očekivani pozitivan ishod.
Kraj trećeg dela života jedne najobičnije veverice i početak četvrtog, moraće da sačeka još neko vreme.
Tačnost, ni jednom od ovo dvoje junaka nije bila jača strana, ma koliko dana imali pred sobom; kašnjenje je jedna od mana na kojoj bi u nekom novom razdoblju bilo dobro poraditi.
– Ali avaj! – začu se jedan crveni tramvaj (otkud tramvaj u ovoj priči i ja se pitam?!).
Dok čekamo Belog, razgrnuli smo strepnju na stranu i razmišljamo o jučerašnjem danu.

Sam završetak napitka zahtevao je određene veštine, višegodišnje pripreme, nabavku svih potrepština i saznanja, neka čudna ali i teška duševna stanja, sitnice pored puta, džepove od kaputa..
Pored svega toga i drugih, materijalnih stvari, važnu ulogu su igrali i – dani, čovečja bića, dužina proleća, stepen hladnoće zime, poneko važno ime, otpornost na mračnjake, na kolce i očnjake, na izbegnute zamke za medvede, količina oduvanih maslačaka, na žbunju paran broj rusih svračaka i još toooliiiko toga.
Na samom kraju, pre poslednje dodate kapi formule, jedna sojka je viknula “Eureka!”, nešto malo pre vremena, “Da li znaš šta te čeka?!”, dodala je odmah zatim, dok je, u prolazu, jedan smdljivi Martin dobacio kroz zube – “Šta god da je čeka biće kako bude.”

Stigao je momenat da napitak konačno bude gotov!
Nekome lek, nekome otrov, pokazaće buduće vreme, ali zaborav je sve bliže, uspomene i sećanja sva biće zauvek obrisana – po odlasku stručnjaka Belog, popiće se do poslednje kapi, duša će prestati da vapi i moći će da se nastavi dalje.
“Brzinom od osamsto puševa golaća i carte blanche u ruksagu, krenuti pravo ka severu!” – piše na uputstvu za ‘dan posle’, napravljenog neposredno pre završetka napitka. Da se ne zaboravi.

Ujutru krećemo rano, hvatamo Ekspres za sever i do kraja dana stižemo tamo gde treba.

Nastavak ovog putovanja očekujte sledećeg dana.

https://www.youtube.com/watch?v=MqoANESQ4cQ&index=3&list=PLkvUJjvFCGBr277Zi4FPUtrSobfabjanx&t=295s

My dreamers

Moje sanjalice, prijatelji i saradnici, skoro sve igračke koje sam do sada napravila, spakovane su u dvanaest kolaža, da bi sve bile na jednom mestu. Za svaku od njih sam sama crtala kroj (izuzev mog prvog vintidž mede Miloša i konja Zdravka), isprobavala da li je dobar, ako nije, šila ponovo i ponovo.

U svaku je udahnuta onolika količina ljubavi koja joj je potrebna da bi dobila dušu (nešto što industrijske igračke u milionima primeraka ne mogu da imaju, bar ne u ovoj meri).

Sati i dani uloženi u njih, možda se zbog zemlje u kojoj živim, u kojoj se ne ceni, ne vrednuje ručni i autorski rad, materijalno i nisu previše isplatile, ali osmesi i osećanje sreće koju su prouzrokovale bilo kod dece koja su ih dobila ili kod odraslih koji su zaboravili da odrastu, sasvim sigurno, materijalni aspekt stavlja u stranu.

Ubuduće planiram da radim serije mojih Lunija (veverica) koje će, vremenom, proširiti priču i na druga šumska bića, a do tada neke nove igračke pravim samo po porudžbini.

Do sledećeg posta – dream on!

Bu

 

 

 

 

 

Zena koja nije volela kanole

Kao mala, bežala je iz škole.
Odlazila je u park kod Manježa, želela je da upozna glumca iz obližnjeg pozorišta.
Jednom je videla kako izlazi iz zgrade, potrčala je, saplela se, I tačno ispred njega, ona tada pade. Od sramote nije izustila ni reč.
Ubrzo je u novinama saznala da se odselio u Beč.

Dvadeset proleća kasnije, u jednom bistrou, u Italiji, na moru, ugledala je njegovu sliku i pomislila je kako ima novu priliku.
Doći će tu i sledeće veče, sešće u prvi red I počeće.
Pričaće mu o godinama putovanja, sticanju novih saznanja, prevazilaženju strahova iz detinjstva, o bežanju iz besmisla..
Pitaće ga o godinama provedenim u Beču, da li je nekad nostalgičan I da li je tamo pronašao svoju sreću?
Umesto osmeha, reči ili stiska ruke, stajaće ispred nje, ne ispuštajuci zvuke.
Ni ona neće reći ništa, sve što je htela više ne vredi. Tako razočarana, pitaće se dugo šta je po sredi.
To veče će pojesti mnogo kanola I otići će prvim vozom, čim svane zora.

Jedne hladne zime, mnogo godina kasnije, šetaće se sama uz reku. Prepoznaće njegov lik u nepoznatom čoveku. “Panta rei”- pomisliće I proći, sad mi se sviđaju neke druge oči.
I nikad više neću jesti kanole, nije trebalo da bežim iz škole.

Iz zbirke “Kratke besmislene priče iz nepoznate realnosti” 😀

Na fotografiji su kanoli od filca koje sam pravila po porudžbini.

 

 

Spring dream

https://www.youtube.com/watch?v=2XLPLttEKhs