Moje sanjalice, prijatelji i saradnici, skoro sve igračke koje sam do sada napravila, spakovane su u dvanaest kolaža, da bi sve bile na jednom mestu. Za svaku od njih sam sama crtala kroj (izuzev mog prvog vintidž mede Miloša i konja Zdravka), isprobavala da li je dobar, ako nije, šila ponovo i ponovo.
U svaku je udahnuta onolika količina ljubavi koja joj je potrebna da bi dobila dušu (nešto što industrijske igračke u milionima primeraka ne mogu da imaju, bar ne u ovoj meri).
Sati i dani uloženi u njih, možda se zbog zemlje u kojoj živim, u kojoj se ne ceni, ne vrednuje ručni i autorski rad, materijalno i nisu previše isplatile, ali osmesi i osećanje sreće koju su prouzrokovale bilo kod dece koja su ih dobila ili kod odraslih koji su zaboravili da odrastu, sasvim sigurno, materijalni aspekt stavlja u stranu.
Ubuduće planiram da radim serije mojih Lunija (veverica) koje će, vremenom, proširiti priču i na druga šumska bića, a do tada neke nove igračke pravim samo po porudžbini.
Do sledećeg posta – dream on!
Bu
Out of the Boo 