My dreamers

Moje sanjalice, prijatelji i saradnici, skoro sve igračke koje sam do sada napravila, spakovane su u dvanaest kolaža, da bi sve bile na jednom mestu. Za svaku od njih sam sama crtala kroj (izuzev mog prvog vintidž mede Miloša i konja Zdravka), isprobavala da li je dobar, ako nije, šila ponovo i ponovo.

U svaku je udahnuta onolika količina ljubavi koja joj je potrebna da bi dobila dušu (nešto što industrijske igračke u milionima primeraka ne mogu da imaju, bar ne u ovoj meri).

Sati i dani uloženi u njih, možda se zbog zemlje u kojoj živim, u kojoj se ne ceni, ne vrednuje ručni i autorski rad, materijalno i nisu previše isplatile, ali osmesi i osećanje sreće koju su prouzrokovale bilo kod dece koja su ih dobila ili kod odraslih koji su zaboravili da odrastu, sasvim sigurno, materijalni aspekt stavlja u stranu.

Ubuduće planiram da radim serije mojih Lunija (veverica) koje će, vremenom, proširiti priču i na druga šumska bića, a do tada neke nove igračke pravim samo po porudžbini.

Do sledećeg posta – dream on!

Bu

 

 

 

 

 

Zena koja nije volela kanole

Kao mala, bežala je iz škole.
Odlazila je u park kod Manježa, želela je da upozna glumca iz obližnjeg pozorišta.
Jednom je videla kako izlazi iz zgrade, potrčala je, saplela se, I tačno ispred njega, ona tada pade. Od sramote nije izustila ni reč.
Ubrzo je u novinama saznala da se odselio u Beč.

Dvadeset proleća kasnije, u jednom bistrou, u Italiji, na moru, ugledala je njegovu sliku i pomislila je kako ima novu priliku.
Doći će tu i sledeće veče, sešće u prvi red I počeće.
Pričaće mu o godinama putovanja, sticanju novih saznanja, prevazilaženju strahova iz detinjstva, o bežanju iz besmisla..
Pitaće ga o godinama provedenim u Beču, da li je nekad nostalgičan I da li je tamo pronašao svoju sreću?
Umesto osmeha, reči ili stiska ruke, stajaće ispred nje, ne ispuštajuci zvuke.
Ni ona neće reći ništa, sve što je htela više ne vredi. Tako razočarana, pitaće se dugo šta je po sredi.
To veče će pojesti mnogo kanola I otići će prvim vozom, čim svane zora.

Jedne hladne zime, mnogo godina kasnije, šetaće se sama uz reku. Prepoznaće njegov lik u nepoznatom čoveku. “Panta rei”- pomisliće I proći, sad mi se sviđaju neke druge oči.
I nikad više neću jesti kanole, nije trebalo da bežim iz škole.

Iz zbirke “Kratke besmislene priče iz nepoznate realnosti” 😀

Na fotografiji su kanoli od filca koje sam pravila po porudžbini.