Priče iz života

Kaže:
Traži se prebivalište za usamljenu rodu koja nije uspela da odleti na jug.

I to se dešava. Da se i rode odrode.
Rodna neravnopravnost!
A možda će ta roda, sada da shvati da u stvari nije ni želela da putuje ove godine i baš joj prija da se smrzava i vucara po ulicama velegrada!?
Da radi nešto što nije radila godinama. Da pije pivo u zadimljenim, skrivenim mestima, sluša neku drugačiju muziku i voli nečije reči.
I oči.
Da se seti šta je nekada volela da radi i da ponovo počne. Novi krug.
Možda se jug više voli kad si daleko od njega?

“Hvala na brizi, ne treba prebivalište!” – jedan golub pismonoša upravo donosi telegram.

Do zaključenja ovog broja nismo uspeli da saznamo šta se dalje dešavalo.
Tako je to sa rodama, čovek nikada nije siguran. 

Redakcija Žira

Ova priča je nastala zbog jednog članka iz novina od pre nekoliko godina, koji je glasio upravo ovako:
“Traži se prebivalište za usamljenu rodu koja nije uspela da odleti na jug.”

Napitak za zaboravljanje i ključ za ptice

Kraj leta 2018.

Deo prvi

Dugo i pažljivo pripreman napitak za zaboravljanje, iz mraka spravaonice, donet je u drugu prostoriju u kojoj su spavale ptice.
Prošlo je tačno deset godina, pet meseci i nekoliko sati od početka njegove pripreme.
Bez dileme, trebalo je da to bude napitak  bez premca, da dobije najveću ocenu od Belog, zeca, kritičara najvišeg ranga, vlasnika zalagaonice izuma i vrsnog poznavaoca magijskih obreda, čini i napitaka.
I u ovoj priči, Beli, zec je kasnio na teren, dok je uzbuđenje i strah od neizvesnosti preovladavao prostorijom i pretio da ugrozi očekivani pozitivan ishod.
Kraj trećeg dela života jedne najobičnije veverice i početak četvrtog, moraće da sačeka još neko vreme.
Tačnost, ni jednom od ovo dvoje junaka nije bila jača strana, ma koliko dana imali pred sobom; kašnjenje je jedna od mana na kojoj bi u nekom novom razdoblju bilo dobro poraditi.
– Ali avaj! – začu se jedan crveni tramvaj (otkud tramvaj u ovoj priči i ja se pitam?!).
Dok čekamo Belog, razgrnuli smo strepnju na stranu i razmišljamo o jučerašnjem danu.

Sam završetak napitka zahtevao je određene veštine, višegodišnje pripreme, nabavku svih potrepština i saznanja, neka čudna ali i teška duševna stanja, sitnice pored puta, džepove od kaputa..
Pored svega toga i drugih, materijalnih stvari, važnu ulogu su igrali i – dani, čovečja bića, dužina proleća, stepen hladnoće zime, poneko važno ime, otpornost na mračnjake, na kolce i očnjake, na izbegnute zamke za medvede, količina oduvanih maslačaka, na žbunju paran broj rusih svračaka i još toooliiiko toga.
Na samom kraju, pre poslednje dodate kapi formule, jedna sojka je viknula “Eureka!”, nešto malo pre vremena, “Da li znaš šta te čeka?!”, dodala je odmah zatim, dok je, u prolazu, jedan smdljivi Martin dobacio kroz zube – “Šta god da je čeka biće kako bude.”

Stigao je momenat da napitak konačno bude gotov!
Nekome lek, nekome otrov, pokazaće buduće vreme, ali zaborav je sve bliže, uspomene i sećanja sva biće zauvek obrisana – po odlasku stručnjaka Belog, popiće se do poslednje kapi, duša će prestati da vapi i moći će da se nastavi dalje.
“Brzinom od osamsto puševa golaća i carte blanche u ruksagu, krenuti pravo ka severu!” – piše na uputstvu za ‘dan posle’, napravljenog neposredno pre završetka napitka. Da se ne zaboravi.

Ujutru krećemo rano, hvatamo Ekspres za sever i do kraja dana stižemo tamo gde treba.

Nastavak ovog putovanja očekujte sledećeg dana.

https://www.youtube.com/watch?v=MqoANESQ4cQ&index=3&list=PLkvUJjvFCGBr277Zi4FPUtrSobfabjanx&t=295s

Zena koja nije volela kanole

Kao mala, bežala je iz škole.
Odlazila je u park kod Manježa, želela je da upozna glumca iz obližnjeg pozorišta.
Jednom je videla kako izlazi iz zgrade, potrčala je, saplela se, I tačno ispred njega, ona tada pade. Od sramote nije izustila ni reč.
Ubrzo je u novinama saznala da se odselio u Beč.

Dvadeset proleća kasnije, u jednom bistrou, u Italiji, na moru, ugledala je njegovu sliku i pomislila je kako ima novu priliku.
Doći će tu i sledeće veče, sešće u prvi red I počeće.
Pričaće mu o godinama putovanja, sticanju novih saznanja, prevazilaženju strahova iz detinjstva, o bežanju iz besmisla..
Pitaće ga o godinama provedenim u Beču, da li je nekad nostalgičan I da li je tamo pronašao svoju sreću?
Umesto osmeha, reči ili stiska ruke, stajaće ispred nje, ne ispuštajuci zvuke.
Ni ona neće reći ništa, sve što je htela više ne vredi. Tako razočarana, pitaće se dugo šta je po sredi.
To veče će pojesti mnogo kanola I otići će prvim vozom, čim svane zora.

Jedne hladne zime, mnogo godina kasnije, šetaće se sama uz reku. Prepoznaće njegov lik u nepoznatom čoveku. “Panta rei”- pomisliće I proći, sad mi se sviđaju neke druge oči.
I nikad više neću jesti kanole, nije trebalo da bežim iz škole.

Iz zbirke “Kratke besmislene priče iz nepoznate realnosti” 😀

Na fotografiji su kanoli od filca koje sam pravila po porudžbini.

 

 

Kiš od patke

Prica u nastavcima ✒

Jednog proleća, godine davne, kraj puta, u šumi, jednog grada, u podnožju ogromno velikog stabla, 23.dana u mesecu održavala se Kolačarijada.
Izlagači su bili razni, iz svih delova guste šume, al’ priča se još o tome kako su počasni gosti te godine bile pume.
Žiri sastavljen od sladokusaca ocenjivao je ukusne delicije poslastičara, tražeći onu najukusniju stigli su tako i do jednog sanjara. Zatvorenih očiju i sa smeškom, pružio im je ispred njuške, vešto, svoj ponos i remek delo – tart od gljiva ludara,koje je usput i njegovo omiljeno jelo!
Sladokusci zamalo padoše u fras, gde je ovde kolač, povikaše u glas?!
Sanjar tada otvori oči, na sve četiri noge skoči, kakav sad kolač žiri mi traži, meni je moj tart draži od bilo kakve kuglice slatke, evo, probajte i moj kiš od patke!

Stranica iz dnevnika

Jos mi je u ustima onaj ukus ratluka od bergamota, I, mada ga nisam jos uvek probala, vrlo dobro ga se secam.
I ona ulica, desno od srca, u kojoj sam nekada nekoga volela, ispod garaze I stepenica, sada, kada su se svi iz nje odselili, postala je pansion za carobne lampe, simbole za godinu psa, prodavnicu starih stvari i buduce uspomene.
Molim Vas, sipajte mi pet mililitara Egipatskog osmeha u ovu plavu, gore levo. Nadam se da ce ostati citava (kad vec ja nisam), imam macka, znate, a njemu sitnice nista ne znace.
A tamo, kod moje pijace, postoji park u kome psi ne jure macke, macke ne jure pse, vlada neko precutno blagostanje, dok, samo malo dalje, u birou za nezaposljavanje, iza plasticnih zidova kaveza, neka druga vrsta, kad joj se pridje previse blizu, grize I ujeda.
Cudno, zar ne?
U mom kupatilu sad neko kuva. I njega gledaju turisti iz provincije kada prvi put dodju u Beograd. Da li I on, sa balkona, gleda zalaske sunca I slusa Vaya Con Dios, leti? (Kako vreme leti!)
Otisla sam, pa vise nije ni vazno.
Drugog dana maja meseca, ove godine, I ja cu ponovo sedeti na nekom balkonu koji nece gledati na reku. Kada padne mrak, sici cu da se prosetam I vraticu se u deset do devet. Sutradan cu otici do neke druge pijace da kupim potrebne namirnice.
Dva bela goluba molim! Jednog za juce, drugog za sutra. Hvala Vam, drago mi je sto postojim.
U ustima ce mi biti ukus ratluka od bergamota, kosa ce mi mirisati na Egipatski osmeh I vise se niceg necu secati.